MESEC KNJIGE 2009.

Културно-просветна заједница Општине Кула и Народна библиотека из Куле, организовале су петак, 11. децембра 2009. године, завршну манифестацију МЕСЕЦ КЊИГЕ 2009.У Културном центру одржана је скромна свечаност на којој су додељене похвале и награде учесницима литерарног конкурса за ученике средњих школа Општине Кула.Селектор је била Весна Јаковљевић, професор српског језика и књижевности.

Прву награду за причу Тамо где је некад било море добила је Татјана Дудаш, ученица 4/3 одељења.

Похвалницу за песму Желим да верујем добила је Јована Исаков, ученица 3/2 одељења.

На конкурсу је учествовао и Марко Новаковић, ученик 4/1 одељења.

У оквиру свечаности организован је сусрет са Благојем Баковићем, песником из Врбаса, који је изузетно надахнуто казивао своје стихове и на тај начин са свим присутним гостима  поделио своје дубоке емоције, саопштавајући шта све «са дна душе допире».

Награђени и похваљени радови штампани су у БИЛТЕНУ, МЕСЕЦ КЊИГЕ 2009.

Тамо где је некад било море

          Из прошлости у садашњост, из садашњости у будућност, увек напред, никад назад, туда води стаза времена, стаза промена.

          Некад је све било другачије: сва бића, сва природа, сав свет.И другачије су биле приче.Постојало је давно пророчанство које се остварило и за собом оставило празнину, празнину у виду равнице, тамо, где је некад било море.

          Беше то Панонско море, непрегледна узбуркана површина воде – исконска лепота, и на њему град, велелепни Панонград, једино насеље Панонаца.Малобројан је и необичан био тај народ  (близак обичним људима, изгледом сличан њима, али, опет, другачији) који се одликовао крупним очима, боје свеже, зелене, морске траве, и једним седефастим праменом у коси.Ти људи су се прилагодили животу крај мора и у мору, кожа им је била глатка, тело окретно, а плућа су умела да прихвате кисеоник из воде, подједнако добро као онај из ваздуха.Све је то условило нераскидиву повезаност Панонаца са морем.Израђивали су непроцењив накит од бисера из утроба морских шкољки, хранили се алгама и рибом, гасили жеђ морском водом.Море им је пружало све,од њега су живели, крај њега су били срећни.

          Али та срећа Панонаца никада није била потпуна, јер су стално страховали од будућности, од давно изреченог пророчанства које је наговештавало нестанак мора и њих самих.

          Пророчанство је било записано у звездама, одатле прочитано и преписано на сјајни камен белутак који је постављен на сам трг Панонграда како би подсећао народ на могућност нестанка њихове цивилизације.На камену се јасно видео текст стихова који су опомињали:

-Доћи ће време да се све промени,

Слатка вода отроваће слану

Кроз речно корито усечено у стени

Отећи ће море у једном дану

Онда када син Панонца

Кћер Туђинца пожелео буде

Кад се споје те две душе, два срца

Панонци ће се претворити у Туђинце, људе-      

          Стрепели су Панонци од тог пророчанства, нису желели да остану без свог мора, а камоли да постану људи, та чудна створења која пију слатку воду и не могу да дишу у морским дубинама, чинили су све како би спречили остварење старог пророчанства.Одувек су се држали подаље од Туђинаца, њихов град био је ограђен високим стенама и тако потпуно недоступан људима.А пошто је од давнина постојала речица која је отицала из Панонског мора, Панонци решише да саграде брану, како би регулисали отицање морске воде низ реку и на тај начин посташе сигурни да ће спречити море да отече.

          Векови су се низали, а море је стајало на свом месту.Панонци више нису обраћали пажњу на древно пророчанство.Камен је још увек стајао на тргу Панонграда, не као опомена, већ као споменик давним веровањима.

          И развијала се култура Панонаца, растао је Панонград и био је величанствен.Величанство Панонграду давала је и огромна палата, саграђена за време тадашњег краља који је својом праведном владавином стекао искрено поштовање поданика.Житељи Панонграда били су задовољни благостањем у којем су живели, а  надали су се да ће такво стање потрајати и у будућности, за време владавине краљевог сина, младог принца Панона.

          Међутим, принц Панон није био заинтересован за управљање градом.Желео је другачији живот, његове очи  сањале су непознате даљине, цело биће жудело је да изађе из затвореног Панонграда који га је све више гушио својом сигурношћу.Хтео је да упозна свет који није ограничен на једно море и један град.Иако је васпитаван да буде налик своме оцу, да буде вођа, није био такав.Био је сањар.Увек осамљен, избегавао је друштво како би уживао у свом миру, тражио је заклоњене кутке којих је у Панонграду било врло мало, али нашао је себи склониште на старој брани, на месту где море своју воду поклања реци.Тамо је одлазио да машта уз заласке сунца, искрао би се из палате и уживао у призору ужареног неба и мора док се дан гаси.Често би га отац критиковао што одлази без пратње, што се понаша детињасто и неодговорно, а Панон је на то увек реаговао ћутањем, његов нем поглед тражио је разумевање које није налазио.

          Кад год би терет превеликих очевих очекивања притиснуо његову душу, Панон би одлазио сам у дуге шетње.Тако је, шетајући једне прохладне ноћи, стигао и до старе бране.Помало уморан, сео је на њу и гледао у море и небо, посуто звездама.Мирис дубина привлачио га је, дозивао га је шум морских таласа, али није желео да им се препусти, одлучио је да први пут скочи у воду са друге стране бране и заплива низ плитку речицу.

          Чудан осећај обузимао га је док се кретао кроз слатку воду, пливао је све даље и даље, не окрећући се.Одједном је изронио и погледао око себе.Није знао где се налази.Чуо је шумове које је стварала једна Туђинка док је корачала по ситном шљунку.Панон се скрио међу младу обалску трску и посматрао силуету која се приближавала реци, гледао је у њу као у привиђење.Месечина је бацала чудан одсјај на њене очи боје подневног неба.Панон је, једноставно, морао да јој приђе.Зачудо, она се није уплашила, његов поглед уливао јој је сигурност, умиривало ју је зеленило његових очију.Те вечери су се упознали и потом наставили да се виђају сваке наредне, разговарали су о свему, шалили се, зближили и заволели.Није јој сметало што је он Панонац, а ни њему што је она Туђинка, мада није знао како ће је његов народ прихватити.Ипак, одважио се и одлучио да је одведе у Панонград и пред свима представи као изабраницу свог срца.

          Дуго су шетали док нису стигли до старе бране, где су сели да се одморе пре него што уђу у град.

          Али баш у то време Панонов отац је са својом свитом ловио рибе гвозденим харпуном.Пратећи јато крупних риба, стигли су и до бране, а краљ је и на самом дну успео да чује глас свог сина, па је одлучио да изрони и да га изненади.Када је угледао људску прилику на брани поред свог сина, изненадио се и веома уплашио.

Згрожен, уперио је свој харпун у Туђинку, као и остали Панонци ловци који су били крај њега.Панон је стезао дрхтаву девојчину руку у својој.Смиривао је и ловце који су били глуви за његова објашњења.Испаљени хици харпуна нису погодили циљ, младу Туђинку, већ су се сломили о трошну брану и изазвали њено рушење.До тада спутавано море, незаустављиво је кренуло низ реку, отицало је, док су Панонци, скамењени, само уздисали, а Панон и Туђинка нестадоше у вртлогу помешане слатке и слане воде.Старо пророчанство се остварило.

          Нестало је Панонско море, нестао је Панонград због удара снажних ветрова и времена.И Панонци су нестали, тражећи друго море, предуго су лутали и стопили се са обичним људима, очи су им упиле боју неба, седефасти прамен у коси упио је боју плодне земље.

    ТАТЈАНА ДУДАШ, 4/3

***

ЖЕЛИМ ДА ВЕРУЈЕМ

Кад склопиш очи, видиш ли ишта,

док речи преплићу се у уму твом?

Изговорена молитва постаје ништа.

Мртва вера.Срушени божији дом.

Кад општиш немо, прича ли ти неко?

Или ти зиду причаш, напуштен и сам?

У мислима будеш од свих нас далеко,

Реци ми, реци ми да знам...

Обузме ме језа кад се сетим...

Задрхтим од стрепње и јако се бојим....

Поиграх се тада ја стварима светим

И постадох ништа у очима твојим...

Смејах се, исмевах те пред свима.

Несвесно убих све људско у себи.

Постадох звер што један циљ има:

Пољуљати наду и веру у себи.

Ти верујеш. А можда и ја.

Не знам.То ме нико нико научио није.

У мом оку суза прикривено сија.

Делић људског, ипак, у мени се крије.

Да те загрлим чврсто, сада хоћу

И достојна будем опроштаја твога

Јер желим да мирно спавам ноћу,

и...желим...као ти, да верујем у Бога.

                                                                  ЈОВАНА ИСАКОВ, 3/2

***

ЖИВОТ

          Шта је живот?Загонетка, случајност, трптај, паучина, кап росе?Можда интермецо у свемиру, како каже Ршум?Стално се рађа и стално нестаје.Додирне нас и – ишчезне!

          Благословени смо том силом што се зове живот.Даривани смо тим безмерним богатством.Питање је - колико смо свесни тога, колико га ценимо?Када га ценимо?Можда тек када смо у невољи, болесни, или када схватимо да се гаси.

          Живот је драгоцено путовање, пружа бесконачне  могућности и има много смисла.Али, често га многи троше узалуд, теже стварању материјалног богатства, мрзећи, ратујући, разарајући...

          Имати живот – срећа је.Дисати, ходати, учити, стварати, волети, радовати му се сваког дана.У њему има сунца, плаветнила, воде, музике, љубави.Има и туге, и бола, и жалости, и несреће.И то је живот.Борба добра и зла.Живот има и миришљава бундева, обасјана сунцем на њиви, и треперава бреза и цвркутава птица у чаробној шуми,  и осамљени кактус у бескрају пустиње...

          Имати живот – велико је, а праву вредност тек му човек даје.Прави човек, истински, човек својим делима, моралним вредностима, поштењем, разумевањем, радом, оданом љубављу, даје му смисао.

          Живот је  љубав.Дат нам и само га треба живети.Само живети.  

МАРКО НОВАКОВИЋ, 4/1

| nazad|

škola danas | istorijat škole | kolektiv | konkurs | dešavanja | mapa | linkovi