Nagradjeni i pohvaljeni

:: Nagrađeni i pohvaljeni

MESEC KNJIGE 2011.

МОЈЕ СИМПАТИЈЕ У КЊИЖЕВНОСТИ

Када читам било које књижевно дело, у потпуности се саживим са ликовима, а поготово са главним јунацима.Смејем се када се они смеју, плачем са њима, проналазим се у њиховим животним проблемима и кроз њихове ситуације упознајем себе и свет који ме окружује.И не памтим колико сам хиљада страница до сада прочиталаНикада не бих могла да се одлучим за омиљену књигу.Ни за омиљеног писца.Сви су ми једнако драги.Али, ипак ћу издвојити нешто што вероватно нећу никада заборавити – лик моје драге Каролине Нојбер.

Каролина Нојбер, јунакиња Ромчевићеве истоимене драме, лик је који није имагинаран.Ово име се у немачким позориштима слави, куди, брани, напада, али нико према Нојберовој још није остао равнодушан.Каролина је била жена натпросечног глумачког талента, жена која је својом лепотом остављала сваког без даха, жена која је била главни иницијатор преображаја позоришта XIX века у оно што је данас. Она је прва рекла: «Позориште се не глуми.Позориште се живи!»Борила се за природно играње, без увијања, певушења и преглумљавања текста, без вештачких покрета.Управо по тој борби остаће запамћена и у немачком позоришном свету и у мом малом свету који сама кројим под велом глуме.Баш њу и једино њу бих желела да играм целог свог глумачког века.Био би то најтежи и најдражи задатак који би неко могао да ми зада.Лијући сузе и саживљавајући се са Каролинином патњом, током читања овог дела, нашла сам у себи део ње, део нечег револуционарног, јаког, моћног да као појединка нешто променим, исто као и она, знајући да ћу пролити много зноја, суза и крви, да бих постигла свој циљ.Да, управо је то нит која ме спаја са Нојберовом.Заувек ћу памтити њене речи: «Ја сам четрнаест пута падала у несвест док сам играла Хекубу.Ја сам губила по три килограма за ноћ играјући Електру.И шта сад?Ништа!Ова хаљина доноси више поштовања него све ваше вештачке улоге!»

Тако, кратко и јасно, Каролина Нојбер нам је дала до знања колико је љубави оставила на даскама.У четири реченице, исписала је и своју и моју позоришну мисију, животну мисију и наш заједнички смисао живота.Хвала и Ромчевићу и њој на безусловном залагању за нас, који читамо, као и за нас, који глумимо.А хвала им и уместо оних који не читају, и што нису свесни колико пропуштају.

Милица Буквић, IV/2

ОЧИ МЕ ТВОЈЕ НЕ ГЛЕДАЈУ

Незрелим ме очима догледај.Озрели.

Погледом ланета и раскуј и окуј.

Приказа смутних око уклони, док око

мене надгризају непогледом својим.

Очи ме твоје не гледају, млађана,

у сенци раних горких мисли својих;

немани мрке кане у расаде што питомим за те,

само на њих чари ока свога пусти.

Погледом ме зачараним у висине вини,

у небеса, изван ћуди људских;

погледом ме баци у близине,

драже васељених, које су у теби.

Бојан Гаши, IV/2

ДРАМА

Судбина је...

као грчка трагедија.

У њој глумиш ти,

али, глумим и ја.

Када се светла погасе,

завеса се спусти,

публика сва оде.

Нико више ни реч не изусти.

И цео свет је као позорница

јер све мораш добро да одглумиш.

Сценарио, који нам живот пише

променити нико не може.

Јер, мењаш ли га све више и више,

мисли неће имати снаге да се сложе.

У очима срећа, у срцу милина;

земља на којој стојиш, заправо је бина.

А онда...Дође нека чудна тишина.

Нико се не чује – само дрхтај мога срца

прати игру сенки са зида.

Када се светла погасе

и завеса се спусти,

нестају сцене мора, сунца, птица,

краљева и краљица...

А када нам чудне маске спадну с лица,

тек тада ћеш и сазнати

ко си, у ствари, заправо ТИ.

Никола Сивч, I/2

| nazad|