III НАГРАДА

СТВАРНОСТ

    Шетајући улицама свога града, разгледам околину, посматрам људе.Примећујем како су се сви променили, али многе промене примећујем и на себи.

     Често се питам шта би било када би се цео свет вратио десетак и више година уназад, и тако и остао.Иако је тај период био пун ратова, инфлације, беде, имам утисак да су људи тада били срећнији и да су више живели у заједништву.Данас су људи отуђени једни од других и, као да и не живе у овој земљи, тотално су незаинтересовани за живот.

     Пре свега, полазим од себе и своје породице.Док сам уживала у свом безбрижном детињству, тако безбрижни били су и моји родитељи.А можда ми се то само чини, можда  зато што сам тада била само дете  и зато што нисам разумела свет око себе?Сада примећујем како су они све више забринути и као да ми том својом бригом желе нешто да кажу.Али, речи и нису толико важне, очима се говори.Оне су огледало човечије душе и како год да се човек понаша, у очима се сада види та сена, па речи и нису неопходне.Нажалост, реалност је сурова, као што је  сурова истина да несрећа зближава људе, а срећа их отуђује.Зашто је то тако, питам се.Заиста не знам.Иако, вероватно, постоји неко логичко објашњење.Људи се боје да буду срећни, да их, после тога, нешто не би унесрећило.

     Свету недостају оптимисти.Када бисмо се само мало потрудили, могли бисмо без страха да уживамо у срећи.Међутим, нама никад није добро, а неће ни бити, ако наставимо да живимо као што сада живимо: као да је цео систем у квару и механизам стаје, те је  потребно нешто да се тај чудни механизам поправи и да ради као некада.

     Многе чињенице о животу почела сам да увиђам и схватам тек када сам постала пунолетна.За мене је тек тада почео прави живот, у којем градим свој пут.Једноставно, не смем да дозволим да уђем у тај и такав механизам.Схватам да сам већ довољно одрасла и да макар мало могу разумем овај свет и своју околину.Ипак, више бих волела да никад нисам одрасла и да никад нисам ни покушала да разумем свет јер, што мање знам, мање се разочаравам у људе који уживају у несрећама других.

     Волела бих када би људи више увиђали своје и туђе грешке и на њима учили, а мање уживали у туђим невољама, и када би живели у заједници, без бојазни да ће проћи време среће.

ИНЕС МАКСИМОВИЋ, IV/3

ПОХВАЛА

СТВАРНОСТ

      Како време пролази, тако се и ова наша мала планета Земља мења, као и свет у њој, а са њим, вероватно, и ја.Мењам се, јер примећујем нешто, што сада боље разумем...

     До пре неколико година, наивно сам веровала у нешто идеално.Тај идеал биле су лепота и доброта овог света..Можда је то тако зато што тада нисам била изложена суровом и окрутном свету, у којем данас живим.Можда, јер сам била окружена љубављу својих родитеља, који су, по сваку цену, гледали да ме удаље од нечег што би могло да ме повреди.Сада, пошто постајем старија и зрелија особа и једним кораком улазим у свет одраслих, трудим се да што савесније, одговорније и озбиљније посматрам појаве и људе око себе.

     Примећујем да наша планета полако, али сигурно, умире.Умире, јер је ми уништавамо.И ја сам је уништавала до пре неколико година, док нисам схватила какве последице може изазвати и један једини папирић бачен на пут.Примећујем да има људи који и дан-данас то не схватају и да је заштита животне средине за многе потпуно небитна и недодирљива тема.Појам глобалног загревања толико је постао важан у читавом свету, али ми, људи, ако се уопште можемо назвати људима, не радимо ништа у вези са тим, а требало би да будемо свесни да ће наредне генерације морати да се изборе са огромним проблемима које смо им ми направили.

     Такође примећујем  да неки данашњи политичари воде рат једни против других, уместо да воде рачуна о томе како народ живи и да ли уопште може да живи.Толико је незапослених, гладних и изгубљених људи, који не могу да задовоље ни основне потребе.Гледам на те појаве уплашених очију, страхујем, разочарана сазнањем да има људи којима је најважнији само сопствени интерес, задовољење безграничних жеља и емоције, које повређују остале.

     Почињем да разумем, мада не прихватам, да постоје људи који имају за циљ само славу, новац, богатство.Мислим да је похлепа највећи грех људи, који не само да су такви, него нису ни свесни  (зло)дела која чине.Можда бисмо се могли мало више потрудити и учинити све што је у нашој моћи да свет у којем живимо буде чистији, бољи, хуманији.Можда је за то потребна само наша воља, а резултати ће бити доказ да је вредело покушати.

САШКА СПАСИЋ, IV/3

| nazad|

škola danas | istorijat škole | kolektiv | konkurs | dešavanja | mapa | linkovi