Вични сон

Нє можем заспац,

Мучи ме шерцо...

Обрацам ше з бока на бок,

алє здогадованя нє преставаю!

Кед би, лєм могла прилєциц,

На нїткох любови,

же бим ю видзел,

"сочно" пообочковал

И же бизме предлужели

Лєт на нїткох любовних.

И, гоч би то тирвало,

лєм по шлїдуюце таргнуце

на моїм, розгоруценим заглавку,

то би бизовно були

нєзабутни хвильки

вичного сна!

Чекање

Некад сам била у стању да због тебе

Руку у ватру ставим,

Од заклете противнице порока постанем порочна,

Од смерне постанем она на погрешном путу.

Некад сам волела само да седим с тобом

На нашем старом месту,

Магични трен и нас двоје у тами.

Негујем те дане у мом сећању

Јер се више вратити неће.

И када си јавио да одлазиш

Учинио си то онако како само ти знаш

Тихо, без пуно поздрава, брзим ходом.

А ја сам седела сама на обали мора,

Таласи су спрали све сузе што сам

За тобом исплакала.

Сећам се да си ме звао

Још, док ниси отишао са ове проклете земље...

Негде, далеко, али не жалим.

Тако је било најбоље за тебе.

Сада, твоје речи исписане на екрану,

Зар и оне тако много значе

Након толико ствари које смо прошли

Заједно?

Или само твој глас преко жице...

Осећањ апрема теби нису загасла...

И даље су ту, да ме муче и боле

Твоји покрети у ноћи,

И слика урезана у памћење –

Ти, док гасиш једну за другом...

Нећу ти рећи да сам те заволела

Јер бих слагала ... осећања која

Гајим према теби су много већа и снажнија.

Не питај ме само како ми је док

Те чекам овде,

Сама, напуштена.

Не питај ме само зашто заспем и будим се

Са тобом у мислима

И хладним погледом,

Леденим уснама...

Не питај ме, не знаш шта значи

Чекање...

                                                                                                        Милица Буквић

                                                                                                         Друге место

Непознат човек

Кроз маглу осећања, мојих према њему,

Створи се бура,и сећање њему.

То вече је носио неке избледено-плаве фарке,

И викао кроз таму: Ох, усне њене бајне!

Ја му приђох и погледах му очи снене,

Он се сети старе љубави,ал' заљуби се у мене!

Моје срце је горело у истом осећању према њему,

Од тада остах вечно захвална том непознатом човеку.

                                                                                         Мирослава Милосављевић

                                                                                    Треце место

То је први пут да нам се усне споје

Мрак... тамна и дуга улица,

Улична светиљка обасјава наша лица.

Држим те за руку,

А ти своју на мом струку.

У твом загрљају, у свом мраку,

Не осећам ништа, само лептириће у стомку.

Пролазиш руком кроз прамен моје косе,

И сад нас само емоције носе...

Гледам дубоко прозирне очи твоје,

Својим погледом милујеш моје.

И док ме рука твоја стеже,

Те прозирне очи све више су ми ближе...

Полако прислањаш усне на моје,

То је први пут да нам се усне споје...

Тад почињем да сањам сан,

Вечно памтићу овај дан.

Упсс ноћ, кад си ми дао чаробну моћ...

И сад постајем вила,

Твој осмех даје ми крила.

                                                                                                           Данчук Вања

                                                                                                            Треце место